Norveška
   Norveška je na mene ostavila sjajan utisak. Iako kvalitet života u ovoj skandinavskoj zemlji mnogi povezuju sa novcem, to je, po mom mišljenju, jedna od manje bitnih stavki. Norveška možda pliva u novcu od nafte, ali njeni građani ne žive u vilama od 200 kvadrata, ne voze Ferarije i ne letuju na Karibima. Prosečan Novežanin ode na posao relativno skromnim automobilom, odradi svojih 7-8 sati, dođe kući (koja je manja od većine naših), ruča, prošeta, večera, legne da spava... Generalno, ne uživa u nekim prednostima koje donosi novac, tako da svako ko Norvešku povezuje samo sa novcem debelo greši.
   Ono u čemu Norvežanin uživa je život u uređenoj državi, život bez stresa. On zna da kada njegovo dete pođe u školu i kada dođe do pešačkog prelaza da će mu stati 99,9% vozača (onaj jedan promil ide na ponekog bahatog tinejdžera ili stranca). On zna da će kraj škole, gde je ograničenje 30 km/h, 99% vozača da prođe brzinom od 25-30 km na čas. I to ne zato što su ih tako vaspitali roditelji, već zato što su to opšteprihvaćena pravila ponašanja čitavog društva, plus što znaju da ako naprave prekršaj i budu uhvaćeni da ih ni Bog otac neće spasiti drakonske kazne, takve da tri naredna života neće napraviti novi.
   Kada se razboli i ode kod lekara, Norvežanin zna da nema šanse da slučajno nabasa na nekoga kome su u srednjoj medicinskoj poklanjali ocene, ko je zatim medicinski fakultet upisao na vezu, pa je isti taj fakultet završio na vezu i bez mnogo učenja, da bi na kraju na vezu dobio i posao u Domu zdravlja i veoma upitno ga radio, plus ni u najluđim noćnim morama ne može da zamisli da ga jedan takav doktor može novcem ucenjivati da dobije tretman (npr. snimanje ili operaciju) koji mu po zakonu sleduje.
   On zna da nema nikakve šanse da se desi da neko dve decenije zagađuje reku, kao što se u Kuršumliji zagađuje naša Toplica, da cela zemlja zna ko to radi i da se ništa ne preduzima jer, pobogu, nekoliko desetina ljudi bi ostalo bez posla ako se to trovačko odeljenje zatvori. On zna da može godinama da šeta kraj reke i da nikada neće naići na divlju deponiju. On zna da niko nikada neće na mrestu sačekati losose vilama kao što se kod nas radi sa mladicama. Ovakvih primera je na hiljadu i većina od njih nema nikakve veze sa tim što država Norveška ima para, a Srbija nema, već isključivo sa (ne)sposobnošću države da te probleme reši.