Pošto su se poslednje ribe javljale dalje, trudili smo se da naše voblere lansiramo pravo ka pučini, no iz nekog razloga udaraca više nije bilo. Iako smo bili strpljivi, dešavanja su izostala, i taman kad smo se složili da bismo uskoro mogli kući, Dalibor je kontrirao, i posle sekund-dva sam video kako širi raskorak i savija kolena; štap kojim inače lovi zubatice teškim površincima se potpuno savio, a dril je krenuo ludački da zuji dok su desetine metara strune od 40 libri bukvalno sletale sa špulne. Riba je posle nekog vremena nakratko zastala, no već sledećeg trenutka dril na Stelli je ponovo počeo da vrišti, i čuli smo i videli na mesečini kako se nešto ogromno izbacuje na sedamdesetak metara od obale. Struna je odjednom pukla... "Neman", drugi komentar nisam imao. Dalibor je uz psovku odmahnuo i dodao da mu se ovako nešto desi svake godine bar nekoliko puta, te da mu je ovo prvi put u tekućoj sezoni da nije poneo najjači komplet za poping tune. Iako je on prejak za jadranske barakude, gubitak kapitalne ribe je u varaličarenju sa stenja veoma bolan, jer se sa najkrupnijim morskim predatorima sa obale nije lako sresti.
Posle desetak minuta razgovora o tome šta je to što je pokidalo strunu i odnelo vobler, spakovali smo stvari i ponovili mali alpinistički podvig, ovaj put uzbrdo, srećom bez gubitaka u ljudstvu i tehnici. Dogovorili smo se da moramo doći ovde bar još jednom dok smo na moru.
Sutradan smo uz druženje sa ekipom isprobali i kulinarske kvalitete jadranskih barakuda, i tu se ova riba pokazala odlično. Osim klasike, tj. šnicli škarama uvaljanih u jaja i kukuruzno brašno prženih na ulju, nisam odoleo a da ne eksperimetnišem, pa sam skuvao pun lonac riblje čorbe, iste kakvu pravim i kod kuće, ali umesto šarana, soma i druge rečne ribe, unutra su bili kotleti i glave barakuda. Ovaj eksperiment je prošao toliko dobro da smo ga do kraja letovanja ponovili još triput. Ni pečena barakuda nas nije razočarala, pa zaključujem da ova riba može biti centar druženja i za stolom, kada se druženje na obali završi.