Put ka hotelu je predug, ali vredelo je. Treba doživeti predsednikovo nasmejano lice (Vladisav Todorović), beskrajno veliku pozitivnu energiju, nepovezan govor dok nam priča kako smo napravili haos, kako smo pomrsili račune svima, kako svi o nama pričaju: jebote, peti smo!
   Želeli smo da ne budemo najgori, a od sutra se možda i za medalju borimo. Debitanti, totalno nebitni likovi, skupljeni neorganzovano, na sreću i na brzinu, a borimo se za medalju! Dok jedem, samo o tome mislim. Ovo je ekipno-individualni sport, ali ekipa je na prvom mestu. Dok vlada euforija i ljudi oko nas nam čestitaju, jedino o čemu mislim je da ne pokvarim ekipi dosadašnji skor, da negde ne uprskam. Verujem da smo svi slično mislili, a sigurno smo se u najluđim mislima potajno nadali i nekoj individualnoj medalji.
   Posle večere, nazad u bungalove, opet razrada strategija, zezanje sa komšijama, i preumorni idemo na spavanje.