Sever Norveške, leta gospodnjeg 2015...
   Pecanje lososa na moru sa obale je čista ludost! Dođeš tako na neki bedem za koji si čuo da, eventualno, tu i tamo, pored njega ponekad prođe neki losos, bacaš satima, upireš kao mazga da bacis neki metar dalje, pa još malo dalje... Čini ti se da ti baš taj metar fali da bi ga ulovio. Iscrpiš iz sebe poslednje atome snage, kreneš da se pakuješ, a on se baš tad izbaci, ali na 300 m od obale... Nastaviš da se vozaš tako kilometrima okolo, svaki put sa novom nadom, sa malo težom varalicom, sa drugim dekorom... Trošiš vreme, gorivo, bole te leđa... "Kartu čitaš, a seljaka pitaš", tražis ulive reka u kojima znaš da ga ima i sve tako u krug ‒ godinama! Pecanje na rekama je neka druga priča, ali su te reke ili skupe, ili su dozvole rasprodate još prošle godine, ili su (meni) predaleko, tako da mi je jedino bilo ostalo da svog prvog lososa uhvatim na teži način: u moru!
   "Bila sam juče sa mužem na pecanju", reče mi koleginica na poslu. "Sreli smo jednog čoveka kome je rekao jedan deda da je video da se izbacio losos pre nekoliko dana, na jednom mestu stotinak km od grada".

"Aha, super!", odgovaram sa smeškom, a mislim: "Manite me više tih dojava, vozam se okolo kao nenormalan, gde god se nekome od vas učini da je video lososa ja treba da trčim kao budala"…

Moj prvi losos

   4 ujutru, budilnik zvoni, pribor je spakovan. Stižem na tu vodu i prijatno sam iznenađen: nailazim na mesto gde se more sužava i ulazi u fjord, jaka struja ide čas na jednu, čas na drugu stranu, u ritmu plime i oseke (pogledajte video snimljen nekih mesec dana kasnije). Što je najvažnije ‒ nije preširoko. Ako ovde prolazi losos, biće mi u dometu, što je bitan detalj za održavanje elana na visokom nivou.

Piše: Milovan Izgarević Nani