Kroz nekoliko dana dogovorili smo novi izlazak. Ovaj put smo Biljana i ja stigli na poziciju ranije i, srećom, uspeli da pronađemo stazicu i put po stenama do dole. Iako je dnevno svetlo olakšavalo spuštanje, bili smo maksimalno oprezni, jer samo jedan pogrešan potez ovde može biti veoma skup. Iako je izgledalo da posle nekoliko popodnevnih pljuskova, koji su prethodili našem dolasku, vremenskih nepogoda više neće biti, odjednom se iza planine pojavio novi olujni oblak. Kalkulacije da li još sačekati ili bežati uzbrdo do kola prekinule su munje i zastrašujuća grmljavina. Nekoliko gromova je udarilo vrlo blizu nas, te smo odlučili da sve stvari ostavimo na stenju i pod hitno bežimo do vozila. Uspon smo isforsirali da bismo na vrhu litice i na početku gustog žbunja shvatili da su ključevi od kola dole u torbi. Dobijam priliku za bonus alpinističku turu po olujnom vetru i vraćam se dole i gore sa ključevima bukvalno nekoliko sekundi pre početka pljuska. Nevreme je bilo vrlo žestoko i trajalo dvadesetak minuta.
   Kada je počelo da se stišava, nisam ni dočekao da kiša potpuno stane. Spustio sam se do mora, uz dogovor da će mi se Bijana pridružiti kada se vreme potpuno smiri. Vetar, srećom, nije odneo ništa od stvari, te pokušavam da nešto i ulovim. Daleki zabačaji i različita vođenja površinaca nisu doneli akciju, pa većim silikoncima pokušavam da pretražim dno u okolini, koje bi trebalo da bude bogato kirnjama, makar manjim primercima. Dubina je ogromna, silikonac na glavi od pedeset grama uz otvorenu špulnu pri zabačaju od pedesetak metara tone do dna više od minut! No, ni kucanje o dno ne donosi ništa osim nekoliko kidanja, pa uzimam lakši komplet i tvičujem voblerom uz obalno stenje nadajući se da pod njim ima gladnih predatora. Dok gledam kako Rapalin Flat Rap svetluca bokovima pri cimanju, odjednom iza varalice primećujem dve siluete, no uprkos svemu što sam voblerom izveo, nisu ga napale, već samo dopratile do mojih nogu. Prepoznajem brancine, koji su se, posle vađenja voblera, spustili nazad pod stenu.