U autobusu, prilikom povratka u hotel, ćutim, osuđujem sebe što nisam uradio više i ulovio bar ribu. Čekam ostale, svi su mahom razočarani. Vlada, statističar, sa nesmanjenom žestinom izlaganja računa, objašnjava da smo dvanaesti, a do juče smo bili peti. Ne mogu da dođem k sebi. Razočarenje nakon nade nekako teže pada.
   Pokušavam da se saberem. Poredim nas u sebi sa ostalim sportistima, pokušavam da nađem opravdanje za naš neuspeh. A opet, prvi put smo tu. Slabo opremljeni, bez treninga. Sa žigom totalnih autsajdera smo se borili. Samo svako od nas, pojedinačno, može preneti emociju i misli koje su ga nosile ili mučile tokom takmičenja. Izborili smo to dvanaesto mesto. U početku to nismo videli, ali sada, nakon nekog vremena, polako postajemo svesni uspeha koji smo postigli. Naravno da to nije išlo glatko. Bilo je problema. Ali, sve je rešeno. Kad se podvuče crta, verujem da smo svi zadovoljni i srećni zbog svega čemu smo prisustvovali.