Od deset smuđaroša, sedam-osam bi izabralo spoljnu krivinu. Struja jaka, uz obalu 3-4 m. Uz kraći hitac, dubinčina od 12-15 m. Zapitaj se, kakve prehrambene imperative ovakvo okruženje nameće plemstvu. Samo u najranijem detinjstvu vampir je tuk'o kauglerčiće, jer je i sam bio plitko, u uskom pojasu uz obalu. Kako je odrastao – i nagonski silazio dublje, u senke – vertikalni razmak između kauglera i njega biva sve veći, pa lov na površini iziskuje sve veći utrošak energije, uz nesiguran ishod. U jedan mah, kad nakupi dovoljno promašaja, smuđ prestaje sa izletima na površinu. Ceh zato plaćaju "peševi" (noću) ili bandari/beljaci (danju). Ovaj teren pripada Džezabelistima, logično. Kolega koji ovde lovi teškim džigom je u pravu: smuđevi su grupisani uz dno, tu treba da šetka njegov ElPi. Kalibar: povelik. Džezabelista retko sreće minijature. Da li bi se ripče od 3-4 cm ovde osećalo sigurno, a? Odokativno, 10-12 cm je O.K. Da smanjiš zanošenje, turi nešto izdužene, minnow siluete.

Tekuća voda, spoljašnja krivina, Džezabelisti (Nobilis)
A: Noćna pozicija, druga polovina proleća, leto, prva polovina jeseni. Grupa se rasula po vertikali, sa sitnijim primercima na vrhu. Ovde vredi biti beovica, samo da nema bucova...
B: Dnevna pozicija, druga polovina proleća, leto, prva polovina jeseni. Iako vertikalne površine pružaju bolji zaklon, malobrojne horizontalne magnetski privlače smuđa. Ovde se ribice osećaju sigurno.
C: Zimska pozicija, noć/dan. Grupa ima horizontalno spljoštenu formaciju (ako je leto žarko, a vodostaj nizak, Džezabelisti opet čuče ovde; ubilo se za dnevni džigolov)