Za put se nismo pripremali, već spakovali pribor, rezervnu garderobu, po tri sendviča, flašu vode i rano ujutru krenuli na 200 km dug put. Ideja je bila da pecamo dva dana, a prespavamo u kolima.
   Ono što je na mene ostavilo poseban utisak je deo puta kada smo počeli da se udaljavamo od mora. Norveško more je, naime, jedan lep "radijator" za čitavu zapadnu obalu, jer uz njega teče topla Golfska struja, tako da su letnje temperature slične našim prolećnim/jesenjim (10-25 C), a zimske ne padaju u "debeli" minus, ispod minus 15-20 ⁰C, što je prihvatljivo, s obzirom na to da Sunce ne izlazi dva meseca. Sve ovo rezultira bujnom vegetacijom, sa dosta drveća i nižeg rastinja. Ipak, čim smo se na putu ka Švedskoj udaljili od mora, video sam svu surovost polarne klime. Drveće se višestruko proredilo, postalo niže, kržljavo, videlo se da jedva preživljava. Ovde zima ne prašta greške, a temperature od minus 40 su normalna pojava.
   Na tom putu smo zastali i pored spomenika ljudima sa prostora bivše Jugoslavije, većinskim delom Srbima, koje su nacisti ovde doveli u logor za vreme II Svetskog rata. 588 zarobljenika je dovedeno jula 1942. godine, a za svega pet nedelja je 242 ubijeno ili umrlo zbog nepostojanja osnovnih uslova boravka. (Napomena: tekst na spomen ploči možete pročitati ako klikom miša otvorite sliku u većoj rezoluciji)