Ok, dobro, bar znamo da ima nekih riba u dometu naših varalica. Bacali smo tu jedno sat vremena bez ikakvih dešavanja, pa rešili da promenimo mesto. Krenuli smo kolima niz jezero, a na tom putu naišli na nekoliko fantastičnih prizora. Jedan od njih je reka veličine Tare, koja u zastrašujućem padu odlazi pod zemlju, da bi izbila sa druge strane brda već 20-30 m kasnije, i to pod uglom promenjenim za 90 stepeni (vidi klipove). Druga rečica, udaljena nekoliko kilometara, formirala je fantastičan vodopad visok dvadesetak metara, a onda kroz veoma uzan kanjon mirno završavala svoj put u jezeru. Raznih potočića je bilo relativno mnogo, pa smo znali da jezerske pastrmke imaju dobre uslove za mrest, tj. da ih mora biti. Ali gde su sada, sredinom leta? Možda na 200-300 m od obale, na 30 m dubine...
   Ipak, kada smo već tu, rešismo da bacamo pa šta nam Bog da. Za početak, šanse je trebalo maksimalno povećati pravilnim odabirom mesta. Uz malo većanja zaključismo da je besmisleno da bacamo u plićake, kojih ima dosta i najviše podsećaju na šljunkovite morske plaže. Strme litice takođe nisu delovale dobro, pa smo pokušali da nađemo mesta sa, po nama, optimalnim nagibom (30-40 stepeni), uz, po mogućstvu, krupan kamen. Na desetak kilometara od nas ugledasmo brdo koje se pod takvim nagibom spušta u jezero ‒ tu idemo!