Kada je sunce ogrejalo riba se podigla na površinu, pa je Nani imao nekoliko komada na pliće vođenu kašiku, a ja sam na brzo vođenje uz obalu ulovio malu jezersku pastrmku. Negde u tom trenutku smo ukapirali da smo još juče popili svu vodu, ali nam se nije prekidalo pecanje. Gledali smo čistu, kristalno bistru i ledenu vodu jezera, pomislili kako ovde nema nikakvih ozbiljnih zagađivača, nema poljoprivrede i pesticida i insekticida koji se slivaju kišnicom u jezero, nema većih naseljenih mesta, tek tu i tamo poneka kućica. Plus nema ni biljaka koje bi raspadanjem prljale vodu, a ni životinjski svet nije naročito brojan. Na osnovu svega ovoga smo zaključili da bez imalo bojazni možemo da pijemo vodu diretkno iz jezera, što smo i radili do kraja dana, bez ikakvih posledica.
Negde oko 2-3 pm završili smo s pecanjem i mrtvi gladni stigli u supermarket, kupili i pojeli par hlebova i kilo suhomesnatog. Jezero Tornetrask je bilo pravi izazov, ali smo ga ipak savladali i vratili se kući sa divnim uspomenama, i fotografijom jedne debele zlatovčice, za koju je nekoliko lokalnih ribolovaca reklo da je kapitalka kakvu nisu videli godinama.
Jedinu jezersku pastrmku smo dobili brzim povlačenjem kašike pored obale