Dok je ostatak ekipe praktikovao odlazak uzvodno, uz vožnju od dva-tri sata, i potom se, pecajući, polako spuštao ka kampu, ja nisam želeo da dragocene jutarnje sate gubim na prevoz. Dan sam započeo dolaskom u prvi veliki vir (na sreću, udaljen svega dvadesetak minuta vožnje uzvodno), gde sam uporno forsirao cofa od 40 g, spuštajući ga na dno i džigujući u nevelikim pauzama (1-1,5 sekunda).

   Napokon, nakon nekih tri, tri i po sata jalovog bacanja, UDARAC! Za razliku od pajare, koja je prethodnog dana uzela cofa pri samoj površini, ovaj udarac se dogodio pri dnu, pri drugom ili trećem povlačenju cofa. Najpre jedan beg u stranu, pa odmah zatim i u vis, tj. na površinu. Jedan skok iz vode, pa drugi, i u trećem se otkačila. Bila je to pajara. Malo manja od prethodno ulovljene, ali pajara. Dobro, spala je. Šta sad? Nije ni bitno. Bitno je da prethodno ulovljena nije bila slučajnost. Dokazao sam da cof "radi" i da mi silne Rapale CD 14 neće ni biti potrebne. Pomerio sam se uzvodno, pecajući peacock bassa i trairaa, što se pokazalo veoma aktivnim ribolovom, a već proverenom viru sam se vratio predveče, ali bezuspešno.

   Naredni dan sam u potpunosti posvetio pajari. Bar hiljadu zabačaja, i ništa. Samo jedan udarac pirane, koja mi je, kao makazama, potkresala cofa.

   S obzirom na to da je uspeh u pecanju pajare krajnje neizvestan, ostatak ekipe ni nije trošio mnogo vremena na nju. Uglavnom su se predveče, pri povratku u kamp, svi znali načičkati oko vira koji je već dao rezultat, i pokušavali dubinkom, ali i bacali voblere, uz prećutni žal što i oni nemaju cofa. Nažalost, nisam mogao da razdelim cofove. Ipak je to potrošni materijal, a moje pecanje je tek počelo.

Pirane su mi redovne kratile cofove...

Druga pajara se otkačila pri skoku