Pored smeštaja u drvenoj kolibi u džungli i doživljaja koje takvo nesto nosi, lokalci turistima nude brojne aktivnosti, poput razgledanja džungle, osmatranja kajmana i anakondi, posmatranje ptičjeg sveta, pecanje pirana (veoma popularno za prosečnog turistu), ali i pecanje uopšte. Pošto sam kajmane već hvatao, anakonde me ne zanimaju preterano, na ptice ne bih gubio vreme, a pirane su mi totalno nepoželjna vrsta zbog svoje veličine, moj izbor celodnevnog pecanja je bio krajnje logičan ‒ peacock bass! Dobio sam nekog lokalca da upravlja malim kanuom i celo jezero na raspolaganje... Šta čovek još da poželi?

   Na moju žalost, nisam došao u pravo vreme. Nivo vode u januaru je veoma visok i izgledi za pecanje basa i nisu neki. Voda je ušla u džunglu i riba se preselila tamo gde varalica ne može da dopre. Najbolji period za pecanje na Macarico je u oktobru. Ipak, računao sam na svoj entuzijazam i upornost zabacivanja od svitanja do mraka (bez značajnije pauze).

   Počeo sam forsiranjem Markočević džigova (strimer na jig glavi). Pozitivno iskustvo u pređašnjem pecanju, kao i velika preciznost zabačaja koja se postiže ovim varalicama, bili su glavni razlozi za to. Naravno, menjao sam. Pokušavao sam i plitkoroncima, fokusirajući se na proverene Cotton Cordell Red Fin i Yo-Zuri Minnow. Iz nekog razloga, pokazalo se da su mi džigove uzimali samo sitniji primerci tucunare paca, dok su oni krupniji, tucunare asu, napadali voblere.

   Za tri dana pecanja imao sam dvadesetak peacock bassova. Najviše je bilo onih oko 1 kg, 5-6 u rangu 2-3 kg i tri bassa oko 4 kg. Prvog dana sam imao jednog od preko 6 kg (koliko sam mogao da procenim: jasno sam ga video, ali dok je iskakao iz vode, oslobodio se na metar od čamca). Ispravio je udice na Cotton Cordellu, iako su bile solidne jačine.