Plivajuće gume

Piše: Nenad Ignjatov

   Po dolasku na određeni revir svaki varaličar baci letimičan pogled na vodu i prirodu oko nje ne bi li se, kojim slučajem, rodila ideja kojim mamcem početi. Ugleda li se neki raub ili se, recimo, zapazi drvećem natkrivena obala, ili se, možda, spazi da je voda mutnija nego obično, daleko lakše se pređe na naredni korak: otvaranje kutije za mamce, te brzi odabir onog koji naizgled najviše obećava. Kada se počne sa "radom", vremenom pristižu nove informacije. Bez obzira na to da li je primećena uznemirenost kedera uz obalu, da li je kolega koga smo slučajno sreli otkrio svoje viđenje stanja na vodi ili smo već imali kontakt sa ribom, naše reagovanje na trenutnu situaciju vremenom drastično dobija na kvalitetu.
   Ukoliko grabljivice nisu hiperaktivne, najčešće mesto obitavanja većine njih je negde u dubini, gde je mirnije, tamnije. Ovo svakako varira od tipa, dubine, zamućenosti i obraslosti vodenim biljem same vode, ali i od vrste grabljivice. Ipak, smuđevi su tokom najvećeg dela dana na samom dnu, bandari (pogotovo krupniji primerci) takođe. I bas i štuka, kad nisu previše aktivni, uglavnom biraju skrovitija mesta, a to često znači dublja. Som se najčešće ne odvaja od dna, itd. 

Pri pecanju običnim tonućim gumama u prvi plan dolazi spretnost ribolovca da njima odradi pravilnu prezentaciju

   U ovakvim uslovima, logičan prvi izbor većine varaličara je guma. Džigom se brzo stiže do dubine i tamo lako ostaje. Uz malo smisla za kombinatoriku prilikom vođenja, moguće je pecati korektno i relativno brzo imati konkretne rezultate. Ipak, koristeći konvencionalne mamce poput šedova i tvistera na uobičajenoj udici sa olovnom glavom, sve je teže beležiti dobre rezultate, pogotovo na duge staze. Zbog toga je potrebno izvršiti korekturu u samom pristupu varaličarenju. Takve izmene ne treba da budu velikih razmera, niti one kompletnu logiku pecanja smeju izvrnuti naglavačke, a opet bi trebalo da kompletna materija bude "avangardna".