Ljuljaj me nežno, polako
Fluid u kom živi ribolovac stotinama je puta ređi od onog u kom žive ribe. Iako činimo "krunu evolucije na planeti", nismo u stanju da osetimo vibracije koje stižu kroz vazduh. Svaka riba to može zahvaljujući usko specijalizovanom senzornom organu, bočnoj liniji. Čine je filigranski istanjene ćelije u obliku mikro dlaka, koje efikasno detektuju vibracije i šalju ih ka mozgu, na dekodiranje. Prvenstvena uloga ovog organa nije samo pronalaženje plena; tu su i detekcija neprijatelja, kao i ponašanje u jatu. Da bi smuđ imao kompletnu predstavu o onome što ga okružuje, deo senzornih ćelija okrenut je u jednom pravcu, drugi u drugom, kol'ko da ni jedna vibracija ne prođe neopaženo.
Informacije pristigle preko bočne linije riba kombinuje sa onim koje dobija od čula vida, kao i od dva unutrašnja uha, smeštena u koščatoj strukturi unutar lobanje, iza očiju. Za razliku od nas, riba pomoću svojih "ušiju" ne može odrediti pravac iz koga zvuk dolazi, ali to može bočnom linijom. Da bi bolje čule, ribe su razvile Veberov (aha!) aparat, koščice koje služe da povežu riblji mehur i unutrašnje uho, tj. da zvuk/vibracije koje registruje (veliki) mehur prenesu do (malog) uha.
Krajem zime, krupna štuja uletela u jato prošlogodišnjih, nekoliko cm dugih vampirčića; ovi zažde kud-koji. Bočne linije su im već fino naštimovane, pa nema šanse da se dve pobegulje sudare i zbune, olakšavši egzekuciju Glomazićki. Isto to, u nešto manjoj meri, važi i za jato bodorki (krupatica, beovica...). Čak i u panici, ribica je i te kako svesna kako svog položaja, tako i udaljenosti do najbližih saplemenika, pa je jatu lako da se ponaša kao jedinstveni organizam.
Piše: Đorđe Veber
