U subotu beše kišovito i hladno, pa razočarano pomerih izlazak za nedelju, verujući da ova nagla promena vremena i zahlađenje definitivno smanjuju na minimum aktivnost ionako još promrzlog basa. Dan kasnije dolazim na vodu oko 9 ujutro, gledam, nema baš nikakve aktivnosti, mrtva voda! Sunce je izašlo, vreme je prijatno, pravi prolećni dan, ali nema akcije grabljivica. Razmišljam šta bih mogao baciti; za voblere je još rano, o površincima ni govora; dakle, krenuću sa gumom. Gledam u vodu, providi se do metar i po dubine, hm... Na texas montažu (jer ima dosta trske) kačim Dingera od 4 inča u nekom tamnozelenom dekoru sa crnim tačkama i bacam ga na jedno 5 m od trske. Olovo koje koristim u ovakvim situacijama teško je 5-7 g. Cimkam vrhom štapa, pa pauza nekoliko sekundi, 2-3 okretaja ručice, pa opet...
Varalica već prilazi trsci, razmišljam da je izvadim iz vode. Podignem jedno 20 cm vrh štapa, i pustim silikon da propadne… BAM! Mašinica je počela da zviždi, a štap da se savija u kiflu, riba se bori junački, a ja još ne verujem šta mi se dešava… Ubrzo se riba pojavljuje na površini. Bas, i to kakav! Pokušava opet da pobegne, trese glavom kao lud, a ja gutam knedle misleći kako nisam dao valjanu kontru i da će mi riba pobeći. Konačno uspevam da ga primirim i hvatam ga za usta. Uf, kolika riba, ne verujem sam sebi, iskezio sam se od sreće. Metar pokazuje 43 cm. Ej, na prvi zabačaj!?
