Ribolovna industrija je kreirala mnogo pribora za DS: mnogo posebnih štapova, različitih tipova udica, olova posebnih oblika i namena, kopči, mamaca i mnogo toga što na našim prostorima nije baš zastupljeno. Ja ipak volim jednostavnost, pa koristim najprostiju montažu i pribor koji mi je lako dostupan. Predvez je FC debljine 0,17 mm (zbog prozirnosti jezera i potoka na kojima pecam), nekoliko veličina udica sa rupicom na kraju i štapićasta olova za plovak. Predvez je dužine do jednog metra, a udicu vežem palomar čvorom ili nekim drugim, a ispod kleštima stisnem olovce od 0,5-3 g, koje pomeram u zavisnosti od željene dubine i situacije. Prednost DS sistema je i mali procenat kidanja, jer je mamac iznad dna, a i udica je tako postavljena da retko kači prepreke.
   Što se tiče prezentacije, zabacujemo na mesta na kojima očekujemo ili vidimo aktivnost ribe i puštamo da otežanje padne na dno i krećemo da se igramo se mamcem neko vreme. Zatim povlačimo oko jedan metar, nastavljamo prezentaciju u mestu i sve tako dok ne privučemo sistem. Ovo ne mora da bude striktno. Može i ravnomerno da se vuče, brže, sporije, sa manjim ili većim pauzama itd. Vremenom ribolovac sam stvori osećaj u zavisnosti od vrste ribe i njene aktivnosti. U suštini je najbitnije da mamcem oponašamo povređen (npr. riblju mlađ) ili lak plen (glistu, crvića, račića). Na primer, dva-tri puta oštro i kratko cimnemo, pa pustimo da mamac lagano pada imitirajući poslednje trzaje životinjice; obično u tim trenucima sledi napad. Na omiljenim mikrolokacijama retko kad čekam duže od dva do tri zabačaja na udarac.