video-play-button

Pogledajte lep prilog o gajenju lososa i pastrmki u Čileu

Kraljevski losos u Južnoj Americi
   Pacifički lososi žive u severnom delu Tihog okeana (Pacifika), tj. mreste se u rekama na zapadnoj obali Severne Amerike (od Kalifornije, preko Kanade, do Aljaske) i severoistoku Azije, od Japana do Kamčatke, dok se manje izolovane populacije nalaze i u obližnjim morima i okeanima, poput Arktičkog okeana.
   Ipak, ovi lososi su pokazali sposobnost da se prilagode životu i u drugim ekosistema. Tako su ih 1967. ljudi doneli u Velika jezera, isprva u Mičigen i Hjuron, sa ciljem da kontrolišu broj invazivne vrste haringe (Alosa pseudo­harengus), koja je tu dospela iz Atlantika i brzo se prenamnožila. Prvo je ubačen srebrni (koho) losos (Oncorhynchus kisutch), a kasnije i kraljevski losos (Oncorhynchus tshawytscha). Oni su se primili, prirodno mrestili u pritokama Velikih jezera i zaista uspeli da smanje broj haringi, njihove prirodne hrane iz okeana.
   Lososi su prenošeni i u druge krajeve sveta radi potrebe proizvodnje ribljeg mesa, i tako su i atlantski i pacifički lososi (prvo srebrni, a potom i kraljevski) stigli u Čile, gde su u zalivima Pacifika gajeni u kavezima. Prvi lososi (atlantski) su stigli 1970. godine, a povoljni uslovi ‒ čista i hladna voda, koja odgovara lososima i omogućava brz rast u ribnjacima, učinila je da Čile 2009. postane drugi proizvođač mesa od lososa na svetu, sa čak 31% učešća na tržištu, odmah iza Norveške sa 33%. Da bi se ovo postiglo, moralo je da dođe do širenja proizvodnje duž obale Pacifika dalje na jug, prema Magelanovom prolazu. Tokom godina ribe su bežale iz kaveza i uspele da naprave samoodrživu populaciju, koja se mrestila u rekama koje teku ka Pacifiku. Kako su se ribnjaci širili ka fjordovima na jugu tako su se i odbegle ribe koje formiraju samoodržive populacije širile i na kraju završile u Magelanovom prolazu, na samom jugu Argentine. Na spoju dva okeana... Scena za čudo prirode, samostalan prelazak lososa u drugi okean i drugi rečni sistem, bila je spremna.