Selo naših domaćina Skariana Indijanaca (kako rekoh, 2 km nizvodno od kampa) posetio sam samo jednom, ali realno nije ni bilo potrebe da idem ćešće da zadovoljim znatiželju. Selo je malo. Mozda 70 do 80 ljudi, što znači desetak porodica. Šamana nemaju, ali imaju medicinskog tehničara. Takođe, imaju i jednog učitelja. Brazilska vlada se na neki način brine o autentičnim indijanskim zajednicama i s vremena na vreme daje razne donacije u vidu garderobe, lekova, medicinskog materijala, benzina i raznih drugih potrepština. Takođe, donirali su im i radio stanicu kojom održavaju vezu sa susednim selima (udaljenim, u proseku, pola dana do dan plovidbe). Pored svog Skariana jezika, svi govore portugalski.

   Život u ovom selu se suštinski nije promenio u odnosu na život njihovih predaka, ali su im dostignuća savremenog čoveka znatno olakšala ostanak u džungli. I dalje obrađuju zemlju, sakupljaju plodove i love divljač i ribu, ali nisu više goli. Ne veslaju ako mogu da voze. Ne pale vatru uz čakmak i kresivo ako imaju upaljače i sl.