Pecalo se zimus i u dubini, i u plićaku, u kršu, na kamenom i peskovitom dnu... Iz dana u dan, situacija se menjala, a smuđ je konstantno menjao lokacije. Pokazalo se da oni nisu vezani za teritoriju, posebno zimi, kada krenu u migracije, pripremajući se za mrest. Dan-dva, maksimalno tri, uspešno smo pecali na istim mestima, i riba bi migrirala dalje i neko vreme na tim potezima ne bi bilo značajnjih dešavanja. Naravno, i konstantan ribolov na istim mestima razbije ribu, pa ih treba "odmoriti" nekoliko dana, dok se smuđ ponovo ne grupiše. Nestabilan vodostaj, koji je često išao gore-dole, samo je pogoršavao situaciju, pomerajući ribu.
Interesantno je da su uobičajena zimska mesta (dubina, krš) zakazala, to jest nisu davala ulove, kao što je to bilo prethodnih godina. To može biti i posledica učestale ribokrađe, koje, nažalost, ima na svim našim vodotocima. Najkrupniji smuđevi su se javljali baš tamo gde ih ribolovci, a verovatno i krivolovci, najmanje očekuju. Verovatno su jedino tako uspevali da prežive i porastu veliki...
Baš zato i naglašavam da treba eksperimentisati sa lokacijama, posebno kada "proverena" mesta zakažu. Po ko zna koji put se pokazalo da se krupniji primerci zimi ne drže samo dubine.